Култура

Ниш 20. Октобар 2003

Интервју: Смиљка Исаковић, чембалисткиња

Уметници као извозни бренд

* Оно што нам у музици недостаје јесу добри менаyери који ће од наших
уметника направити извозни бренд. Ако смо то направили у спорту у кошарци, рецимо, то можемо направити и у музици. Квалитетни уметници сигурно постоје - сматра наша истакнута чембалисткиња

* Бирам програме које ће људи, волети

* Не свирам за музикологе већ за публику

Љубитељи уметничке музике су недавно имали прилику да се у оквиру 29. нишких
интернационалних музичких свечаности сусретну са нашом истакнутом
чембалисткињом Смиљком Исаковић. "Краљица чембала", како је често назива
публика и критика, друге вечери ове традиционалне музичке манифестације
представила се програмом "Мостови", који је имао амбицију (а у томе је у
потпуности успео) да временски, али и географски прикаже повезаност
етно-звука Старог континента.

- Овим програмом повезујем музику западне Европе са музиком југа, источне
Европе и Балкана и показујем да су у сваком од ових дела, од 16. века до
данас, од Хенрија ВИИИ до Теодоракиса, национални стил и фолклорна потка
улазили у музику једнако тада као и сада - каже позната уметница. То
показује да је национална музика имала једну виталност, те да је свесно или
несвесно узимана као део уметничке музике. Овим сам хтела да покажем да је у
суштини добре музике - добра музика и да се тај етно-мелос појављује као
право освежење, без обзира на географско порекло, или на доба у коме она
настаје.

Повезивање култура и народа

* Ви сте 1997. године добили Масарикову награду, која се додељује уметницима
који повезују народе. Вама је градња "музичких мостова" изгледа "у крви"?

- Често сам током своје музичке каријере била у прилици да свирам музику
коју публика пре тога није чула. Рецимо, шпанској публици сам свирала нека
дела која носе печат наших простора... Музика нема говор, она утиче директно
на слушаоце, тако да извођач има велики утицај на публику. Моје колеге
понекад можда нису ни свесне те снаге коју фактички поседују током наступа
на сцени. Ја сам Масарикову награду добила за повезивање култура и народа.
Очигледно је постојао неко ко је пратио мој рад и Академија из Прага се
јавила једне године са вешћу о томе да сам ја добитник награде. Пре мене је
за музику ову награду добио Павароти, а за филм је она била уручена Милошу
Форману.

* Наступали сте на свим меридијанима. Какав је ваш однос према публици?

- Мукотрпна вежбања која имате док не дођете на сцену, бирање програма, али
и савладавање разних других немузичких препрека, пробијање кроз различите
кланове, све се то заборавља у моменту кад седнете и засвирате. Тог момента
публика вам је најбитнија и, ако успем да јој током концерта пружим
задовољство, онда сам заиста срећна и сматрам да сам испунила своју музичку
мисију, мисију коју имам као уметник. Ако је неко уз мој наступ, уз музику
коју изводим, успео да заборави на своје проблеме, онда је то за мене велика
награда и сатисфакција. Због тога волим да свирам и волим да видим како
публика реагује. Отуда када правим програм за наступ, водим рачуна да он
буде допадљив и занимљив. Бирам програм који ће људи волети. Заправо, бирам
програм "као обична публика", не бирам га по музиколошким критеријумима,
мада је то код мене на једном вишем нивоу промишљања без обзира на то како
се то некоме чини. Не свирам за музикологе, свирам за обичан радни народ
који ће, рецимо, опрати судове, одспавати по подне и доћи на концерт да
слуша добру музику. Као и све моје колеге, морам да се потрудим да ова
музика буде једнако рангирана као и та друга врста музике коју људи обично
слушају. И зато је на нама страшна одговорност. Зато морам добро да свирам
кад год изађем пред публику, јер ако само троје каже да је било јако
досадно, онда сам промашила циљ.

Музици за љубав

* Ви сте дипломирали и магистрирали клавир и чембало. Публика вас, ипак,
више повезује са чембалом. Какав је ваш однос према овом инструменту?

- Знате шта, инструмент пре свега морате да волите. Мој инструмент волим као
члана породице. Прилазим му као пријатељу, он је мој савезник, према њему
пажљиво поступам. Инструмент морате да пазите, да му се некако приближите.
То може да зазвучи некоме смешно, или чудно. Међутим, чембало нема ону
огромну машинерију коју има клавир а која вас потпуно одвоји од суштине, од
душе инструмента. Овде дирка непосредно окида жицу и ви сте у сталном
контакту са непосредним произвођачем звука. Ја сам са мојим инструментом у
сталном контакту, осећам како жице вибрирају, осећам како паркет вибрира кад
су неки јаки басови. Практично, током наступа ја сам, фигуративно речено, у
свом инструменту. Можда то звучи смешно, али те инструменте осећам као свој
наставак, као медиј којим се обраћам свету.

Што се тиче магистеријума и мојих стручних звања, покупила сам све што је
било неопходно од тих "папира". Међутим, сви ти папири не могу да вас науче
како то изгледа када изађете пред публику која очекује нешто од вас. Они су
само једна могућност, али доказивање почиње тек када изађете на бину, пред
публику и свирате.

* Ви се бавите и педагогијом. Шта је најважније у односу према младима
којима се на овај начин обраћате?

- Најпре, не постављам се као неко ко је ту да им бележи изостанке, зато што
мислим да деца најпре треба да науче да воле музику. Ако им то отежам на
самом почетку, као строг професор, онда је они неће заволети. Они ће сигурно
научити добро да свирају ако довољно вежбају, а то не зависи много од мене,
али од мене и те како зависи да то што свирају стварно и воле. Некада се
према њима понашам као према деци, а понекад богами и као према себи
равнима, објашњавајући им неке ствари које им засигурно нико касније неће
објаснити, почев од тога како се излази на сцену, како се савлађује трема,
шта радити на првом концерту... То су ствари које ни мени нико није рекао,
које сам сама откривала. Мислим да моји ученици од мене могу доста тога да
науче, наравно ако желе да слушају.

Интернет убија музику

* Ви се бавите и музичком критиком, како са тог становишта оцењујете оно што
ми слушамо?

- Ми слушамо добру уметничку музику. Али, понекад се деси да су неки од нас
више у служби себи него музици. То је оно у смислу "ја кроз Бетовена", а не
"Бетовен кроз мене". Напросто то није добро, јер није у служби музике. Ја се
осећам као једна од карика у огромној музичкој традицији која постоји. Зашто
сам ја ту толико битна, ја само то, можда, добро радим и преносим то што
мислим да је композитор евентуално хтео да каже. Мислим да има много добрих
младих музичара код нас, јер ми смо веома талентована нација са, нажалост,
мало могућности да децу подржимо у напредовању. Треба, у сваком случају,
скинути капу сваком младом човеку који се у нашим условима определи за једну
овакву непрофитабилну активност.

Са појавом Интернета изумире свака уметност па и музика.

* Шта ваља учинити да би наши људи били присутнији у свету?

- Веома је битан снажан маректинг који би од наших музичара могао да начини
један "извозни бренд" попут онога који постоји у спорту, у кошарци, рецимо.
Зашто би Дивац био бољи од неког нашег човека који свира виолину. Дивац је
имао поред квалитета и способне менаyере. Наши млади уметници то немају. Зато
су нам и такви резултати упркос квалитету који у области музике имамо. Ми
немамо никога ко би о нама бринуо, ко би спроводио наше програме, ко би нас,
једном речју, извозио. На Бемусу сам, рецимо, слушала неке уметнике за које
сам се питала зашто су они довођени из иностранства када овде имамо боље.
Увек је било питање, због чега ми реципрочно не извозимо наше људе, јер
имамо шта да покажемо свету. Ми никада нисмо имали равноправну уметничку
размену са светом. А и то нам је неопходно.

Б.Радосављевић

---

Јечам у народној медицини

Јечам - користе се плодови (зрневље) које се сакупља у јулу-августу. Зрела
зрна садрже 64-76% угљених хидрата, 10-16% беланчевина, 2-5% масти, 5,5-9,5%
целулозе, витамина групе Б као и Д, А, Е и различите ферменте.

Јечам се од памтивека примењује у народној медицини многих земаља. Слузави
екстракти зрна, јечмене прекрупе и гершле, а такође јечменог брашна крупног
млива имају ублажавајуће и облажуће деловање, те доприносе смањењу болних
надражаја слузокоже желуца, црева и других унутрашњих органа, побољшавају
стање коже, имају окрепљујуће и тонизирајуће деловање (нарочито после
прележаних болести). Користе се код прехладе и желудачно-цревних обољења, а
примењени споља за лечење низа кожних болести.

Веома је корисно укључење јечма у дијету код неких кожних обољења као што су
пиодермија, екцеми, псоријаза и др. Ствар је у томе што се у јечму налазе
витамини А, Е и Д, и о у оптималним односима и у облику који се лако усваја.
Када доспеју у организам ови витамини нормализују метаболичке процесе и тиме
доприносе побољшању стања особа са кожним обољењима. Екстракт јечеменог
брашна користи се за прихрањивање одојчади, а такође као додатак необраном
крављем млеку, које се примењује у исхрани одојчади која се вештачки хране.

Лековитост кима

За припремање екстракта јечма, узима се једна кафена кашичица прекрупе,
прелива чашом прокуване воде и ставља на слабу ватру све док се не раскува,
а затим хлади и цеди. При храњењу детета од 1-2 месеца, на пример, на један
део необраног млека узимају се три дела екстракта јечма.

Може се припремити и слуз из целих зрна: узима се 50 г зрна јечма на 500 мл
прокуване воде, остави да стоји 4-6 часова, а затим кува 10-12 минута, цеди
и пије по 1/4 чаше, 3-4 пута дневно код пробавних сметњи и склоности ка
проливима.

За припремање купке узима се 1,5 кг јечменог слада, прелива у кофи са 3
литре узавреле воде, остави да стоји од пола до једног часа, а добијени
екстракт цеди и сипа у каду.

Ким - За лечење се користе плодови. У затвореној амбалажи може се чувати до
3 године.

Плодови кима садрже 4-7% јако мирисног етеречног уља, 14-22% биљног уља,
беланчевине, шећер, танинске материје, флавоноиде и др.

Ким се користи за отварање апетита, као средство за стимулацију секреције
пробавних жлезда и варење. Такође, служи као антисептичко, анестетичко и
средство за ублажавање спазама црева, мокраћних канала, материце и других
органа са глатком мускулатуром, а такође као диуретик.

Ким се преписује код антоније желуца и црева (као тонизирајуће средство које
их побуђује на рад), код нагомилавања гасова у цревима, диспепсије
(поремећаја варења), запаљења танког и дебелог црева (ентеритиса, колитиса),
за појачање лучења жучи и активности пробавних жлезда, смањење процеса
варења и труљења у цревима (нарочито код деце и старијих особа), код
поремећаја функције жучних канала и панкераса. Ким такође помаже секрецији
слузи и воде код бронхитиса и других упала органа за дисање. Преписује се за
појачање лучења млека дојиља, код главобоља, као средство за искашљавање и
благи лаксатив. Плодови кима чешће се примењују у комбинацији са другим
лековитим биљкама (камилицом, копром, наном, кореном валеријане и др).

Дивља мирођија

Доста често се од плодова кима прави екстракт: узму се две велике кашике
плодова (20 г), преливају у емајлираној посуди са 0,5 л вреле, прокуване
воде и загревају на кључалом воденом купатилу 12-15 минута. Екстракт се
остави да стоји 1 сат, цеди и пије по 1/3-1/2 чаше, 2-3 пута дневно после
јела.

Плодови кима улазе у састав средстава за повећање апетита, чишћење,
елиминацију гасова, лечење желуца и умирење.

Етеричко уље кима користи се за ароматизацију медицинских препарата.

Ким има широку примену као зачин, самлевен или у зрну. Уситњени ким чешће се
додаје у јела која се термички не обрађују (салате, сиреви, паштете, итд). У
природном облику ставља се у свежи и кисели купус, салате, супе, кобасице, у
све врсте масног (нарочито овчијег) меса (олакшава варење масних јела), у
рибу, боршч и млади сир. Такође се употребљава за припремање различитих
производа од теста, а додаје се и црном хлебу. У храну се не стављају само
плодови, већ и остали делови кима. Тако се листови и млади изданци користе
за припремање салата и као зачин у супама и масним јелима, а од корена се
справљају зачињени прилози.

Коморач (дивља мирођија) - најближи сродник мирођије. Плодови садрже3-6%
етеричног уља, витамине и микроелементе. Хемијски састав лишћа и плодова
сличан је баштанској мирођији, мада је коморач богатији етеричним уљима.

Коморач се примењује за олакшавање варења, елиминацију гасова и искашљавање.
Његови плодови имају антибактеријско, антифламаторно и антиспазматичко
дејство, те се много примењују код поремећаја перисталтике црева, спазмичког
колитиса, метеоризма, као и код обољења желуца и појаве бубрежних каменаца.
Нарочито често преписује се деци (у виду коморачеве воде).

Екстракт плодова коморача припрема се на следећи начин: једна велика кашика
плодова се уситни, прелије са 0,5 л кључале воде и остави да стоји 1-2 часа.
Узима се пола чаше 15 минута пре јела, 4-5 пута дневно.

---

Пиратерија на локалним телезивијама

"Зона Замфирова" у "пиратском рају"

* За време претходног режима, пирати су се ограничавали само на стране филмове, сада се пирати устремљују на домаће филмове

Југословенско антипиратско пословно удружење упозорило је недавно да
пиратерија у Србији цвета на локалним телевизијама. Повод за ово реаговање
била је чињеница да је само недељу дана по објављивању легалних ВХС и ДВД
верзија вилма "Зона Замфирова" филм пиратизован! Остварење Здравка Шотре,
које је, иначе у Србији и Црној Гори потукло све рекорде у гледаности,
приказала је Телевизија "Свети Сава" из Каћа за "шире подручје" Новог Сада у
суботу, 4. октобра.

Тако је носиоцима права ускраћена могућност на "каскадну експлоатацију
филма", која подразумева комерцијализацију по дефинисаном редоследу:
биоскопи, видео дистрибуција, телевизија и нанета је огромна штета
продуценту домаћег хита, упозорили су из поменутог удружења.

- За време претходног режима, пирати су се ограничавали на емитовање страних
филмова, а сада не презају од тога да краду домаће филмове и тиме директно
упропаштавају домаћу кинематографију - указује се у саопштењу антипиратског
удружења, уз објашњење да је "МУП Републике Србије спровео ефикасну акцију у
којој је откривено да је ова станица користила и пиратске музичке дискове и
нелегалне софтверске програме због чега јој је одузета сва компјутерска и
остала опрема".

Основа за тврдњу да је Србија својеврсни "пиратски рај", Југословенско
антипиратско удружење потврдило је истраживањем које је спроведено на преко
150 локалних телевизијских и радио станица. Истраживање је обављено у
периоду од 15. септембра до 5. октобра и показало је да велики број ових
станица пиратски приказује филмове и наноси огромну штету биоскопима,
легалним видео и ДВД клубовима и телевизијским станицама које поштују закон.
Пиратерисање филмова велику штету наноси држави, не само због неплаћених
пореза, већ и због лошег имиџа, који пиратерија оставља у очима света,
упозоравају из антипиратског удружења.

Како незванично сазнајемо, носилац права на видео експлоатацију филма "Зона
Замфирова" већ је поднео тужбу против власника поменуте телевизијске куће уз
одштетни захтев од око 120 хиљада евра. Основу за ову тужбу, иначе, чине
измене Кривичног закона, усвојене почетком ове године. Овим изменама,
пиратерија је сврстана у кривично дело које се може казнити високим новчаним
казнама, али и затворском казном до осам година.

До сада се показало да слово закона представља слабу препреку пиратизацији
тржишта. Између осталог, и због тога што ниједан пиратски преступник није
добио "по прстима". Уколико се дистрибутер "Зоне" избори за своја права пред
судом, то може бити један, колико је нама познато, од првих озбиљнијих
законских корака у сузбијању пиратерије. Да подсетимо, крајем прошле године
Србија се нашла на листи земаља које су биле рај за пиратерију и непоштовање
ауторских права. Скупштина је реаговала брзо усвајањем поменутих измена
закона. Сада предстоји њихова (за неке болна) примена.

Б.Р.

---

Интервју: Никола Ђуричко, глумац

Није време за уметничке филмове

* Један од најистакнутијих глумаца млађе генерације говори о својој улози у "Пљачки Трећег рајха", о снимању овог филма (у Нишу), нашој кинематографији...

* Тешко је у данашњим условима одвојити чисто уметничко од забавног, каже актер два "нишка" филма

Играо је у првом нишком продуцентском пројекту - филму "Зона Замфирова"
Здравка Шотре, кажу - најгледанијем српском филму, у којем је и сам био врло
запажен. А овог лета обрео се опет у Нишу, и опет на снимању једног филма.
Никола Ђуричко овога пута је Калауз у "Пљачки Трећег рајха", филму по
сценарију Љубе Мољца, поново у режији Шотре, и поново у продукцији нишке
"Дрим компани", који претендује на исти успех код филмске публике.

Ђуричко је, иначе, један од најангажованијих глумаца млађе генерације. Већ
неколико година он плени својим креацијама у неким од најбољих позоришних
представа (Филент у "Мизантропу", Марк у "Треинспотингу", Рака у "Госпођи
министарки"...). Најширем гледалишту вероватно је познатији по филмским
улогама. Дебитовао је у "Последњем кругу у Монци", а затим смо га гледали у
филмовима "До коске", "Небеска удица", "Муње", у 2001. је снимио чак пет
филмова.

Разговарали смо са Ђуричком приликом недавног снимања "Пљачке Трећег рајха"
у Нишу, у Немањиној улици, где смо га затекли како, крајње професионално, у
недоглед понавља исту реченицу, у "кицошком" оделу из времена Другог
светског рата.

Кад си у тиму

* О томе колико се он (с)нашао у комичној улози "глувонемог" Калауза, којом,
у тандему са Драганом Николићем носи овај филм, Ђуричко каже:

- Улога је одлично написана, атрактивна је, смешна, уживам у њој. Гага и ја
смо, чини ми се, добар пар. Сценаријем је предвиђено да ова два лика чине
прави тандем и ми се ту, бар за сада, добро сналазимо и уклапамо, што мислим
да ће бити занимљиво и за публику. Главоња (Д. Николић) носи озбиљност и
одговорност те двојице, а ја носим ту шашаву комику и углавном се извлачим -
млађи сам и глупљи, тако да ме живот милује.

* А како се оваква улога, у филму овакве тематике, дакле, Други светски рат
- на један луцкаст начин, уклапа у оно што сте до сада радили?

- Нисам ја у тим годинама да се бавим тиме какве су биле моје претходне
улоге и какве ће бити будуће, а питање је да ли ћу се икада бавити.
Занимљива је улога, мени је лепо да радим са Шотром, са "Дрим"-ом, драго ми
је да смо поново у Нишу, осећам се сигурно, јер - то је моја екипа.

Добро је кад има посла

* Са Шотром радите трећи пут - најпре је то била сарадња у "Лајању на
звезде" (1998), затим "Зона", чија се екипа готово понавља у овом новом
пројекту. Мислите ли да је добро што Ниш продуцира филмове?

- У сваком случају, јесте. То је врло храбро и врло амбициозно у позитивном
смислу - да се једном годишње сними филм у Нишу. Мислим да је то добро за
Ниш, и за нашу кинематографију, па и за нас глумце и филмске раднике, јер,
једноставно - имамо посла.

* Колико је "Трећим рајхом" направљен помак у тумачењу рата у нашој
кинематографији?

- Помак је најпре у потпуно другачијем сценарију. Ово претходно је била
литература и наша лектира, а ово је нешто што је писао Љуба Мољац, добро
познати наш покојни глумац и комичар, и што је Шотра, како сам каже, "варио"
више од десет година. Толико времена је он држао тај сценарио у фиоци, радио
на томе, да би се сада створили услови да то може да се ради. Мислим да су
продуценти поново имали добар њух - овога пута да споје Шотру и занимљив
сценарио Мољца. Поново - слична екипа, опет Ниш и опет све то, просто - тим
који побеђује не треба мењати.

* Не доживљавате ли, ипак, овакве филмове као популистичке, и колико вам
ангажман у њима пружа прилику да се уметнички искажете?

- Велико је питање шта хоћеш са филмом. Ако је филм продукцијски, онда он
мора бити ентертаинмент, забаван и привлачан за публику. Али, најлепше је
ако може да се споји неки економски аспект и уметнички аспект. Ја се надам
да ми то овде успевамо да, у већој или мањој мери, избалансирамо.

* Незаобилазан је, дакле, економски моменат?

- Јако је тешко, заправо, код нас да се прави филм који је само забаван или
чисто уметнички филм, који, наравно, није економски примамљив. Ја лично
мислим да се овде покушава нешто што је, у условима какви су сада, најбоља
ствар - да се постигне економски успех, а да се притом задржи неки уметнички
ниво. За нашу оскудну кинематографију, мора се признати, то је и те какав
допринос.

Марија Филиповић Лазић

---

Завршена овогодишња археолошка ископавања на античком локалитету

Медијану мозаици красе

* Улаз у монументалан комплекс са најмање три лука

* Откривен мозаик између виле са перистилом и терми

Очекивања стручњака у погледу значаја Медијане, највероватније царског
летњиковца из времена процвата Наисуса у четвртом веку, овогодишња
ископавања у потпуности су потврдила. Екипа др Милоја Васића са Археолошког
института из Београда управо је завршила радове на терену и сада сређује
документацију о налазима који сведоче о луксузу и сјају овог места.
Истраживања су вршена под покровитељством Скупштине града, а оно што је за
Ниш важно јесте да ће, највероватније, бити настављена и следеће године,
можда у још значајнијем обиму.

Шта је то што после најновијих ископавања Медијану показује у новом светлу?

- У комплекс виле са перистилом улазило се, то је сада потпуно јасно, кроз
монументални пролаз са најмање три лука. Ископавање зида који је био носећи
за лукове је завршено, а ту су и нова открића, и са источне и са западне
његове стране просторија у виду пилона, и још неколико просторија са јужне
стране. Те просторије су имале сврху да нагласе свечаност улаза - каже
Гордана Милошевић, сарадник Института.

Зид је дебљине два метра и налази се тачно у оси виле. Архитектонска анализа
која треба да уследи показаће, према њеним речима, колико је тачно лукова
било и друге елементе који у неком будућем времену треба да послуже за
евентуалну реконструкцију.

Можда не по значају, али свакако по атрактивности први међу овогодишњим
налазима је мозаик којим је био поплочен под између виле и терми. Најпре се
говорило о ходнику али је сада извесније да је између ових просторија био
трем са сводовима. Још један доказ да је сем функционалности ово место
пленило и лепотом и луксузом.

Према речима Гордане Милошевић, не само овај, већ и мозаик у центру виле са
перистилом (који је покривен песком) у договору са градом могао би следеће
године између маја и октобра да буде отворен и презентован јавности. Ови
мозаици пуни сјај треба да добију када буду на први начин конзервирани, а
што је такође у плану будућег Археолошког парка Медијана.

За приу о Медијани веома је значајно и ложиште откривено на западној страни,
насупрот сличног објекта пронашеног 70. година. Између њих у поду су биле
постављене цеви, што говори о подном грејању свечане сале у вили и, како се
сада види, још једне просторије која ће бити предмет истраживања следеће
године.

С.Стојановић

---

Председниче, да Вас питам

Дечја галерија, зашто да не?

Уважени председниче Скупштине града,

Искористићу простор који су наше нишке нове недавно промовисале у "страну
за предлоге грађана" да бих Вам сугерисала идеју о којој размишљам већ
недељама. Она је у тесној вези са оним што сте и сами у више наврата током
ове године истицали у јавности, а то је брига и посвећеност деци у години
која је проглашена Годином детета.

Ради се о предлогу да Ниш у години детата добије дечју галерију или макар
дечји галеријски простор. О овоме сам почела да размишљам након сусрета са
пријатељима који су као туристи обишли недавно аустријски град Грац. На
једном од градских тргова (уверила сам се путем слика) постављена је
грађевина у облику пирамиде од стакла у којој се излажу радови-цртежи деце.
И споља и изнутра види се мозаик од дечјих цртежа урађених на разнородне
теме: цртежи се смењују у одређеном интервалу, малишани могу да се диве
јавно изложеним радовима (својим и туђим), поносе се и маме и тате, а
атракција је и за туристе.

Ниш има толико уметника који би могли да осмисле једноставну и јефтину
"грађевину" која би, на пример, оплеменила централни градски трг, део Кеја
на Нишави, Парк светог Саве, Чаир, Тврђаву, Маргер... За ту прилику могли би
да буду ангажовани и студенти архитектуре. Недавно сам у "Народним"
прочитала и да је завршетак будућег пословног центра "Србија" крајње
неизвестан. Голи бетонски зидови зјапе у Побединој. За почетак "обуцимо" ту
бетонску фасаду у стакло и површину према пешачкој улици освежимо дечјим
цртежима. Нека пролазнике уместо сивила поздрављају боје и машта неке деце.
Школска година је почела, наставници ликовног би се, сигурна сам, радо
одазвали позиву Скупштине града да на месец дана праве одабир
најзанимљивијих дечјих радова.

Поздрав, уз наду да ћете размислити о овој добронамерној сугестији.

Магдалена Симоновић, професор

---

Столе Стојковић, сликар из Ниша, о третману сликара и уметности

Верујем, победиће уметност

* Један од најбољих нишких сликара не крије незадовољство због положаја уметника у срцу Србије, али, ипак, се нада са ће као у Андрићевој причи, Аска победити вука

Сликара Столета Стојковића, једног од правих репрезената нишке ликовне
уметности и културе, затекли смо ових дана како слика испред атељеа у
Тврђави - у радном, али невеселом расположењу. Што уз амбијент и атмосферу у
којој раде само четири(!) преостала нишка сликара у простору Тврђаве
вероватно одржава и третман уметности данас, и у нашем друштву.

Слике које тренутно ствара Стојковић обележене су оном жестином којом
уметник доживљава свет. Пошто, како каже, преко симбола изражава себе, и
симболи на платнима са којих још мирише боја доста казују - на некима су
наглашени драма и ужас, ковитлаци, а на некима има импулса светлости и
наде...

- Ово је време, а излишно је о томе и говорити, у сваком погледу
катастрофално - каже Стојковић. - Град би требало да се забрине над судбином
уметника у срцу Србије. Крајње је време да се поради на тој бруци европској,
да се људи који овде долазе из света не саблажњавају тиме како ми живимо. Не
треба гајити никакве илузије, јер заиста - никако није добро. Ниш је град
сликара и можемо да се поносимо стваралаштвом Нишлија - пођимо од Перице
Донкова, чија је изложба у току, а који је у самом врху југословенског
сликарства, па до младих уметника који се грчевито боре...

Поред свега тога, у овом граду има свега десетак атељеа, а у некадашњем
њиховом језгру у Тврђави (после паљења зграде у којој је било највише
атељеа), остала су само четири - поред Стојковићевог, ту су атељеи сликара
Вељка Миљковића, вајара Ивана Фелкера, као и спомен-атеље Радомира Антића,
који је једини преуређен.

- И то што имамо су шупе у односу на оно што би уметници требало да имају -
истиче Стојковић. - Ми то пренебрегавамо, али недостају нам и основна
средства за рад, углавном се набављају прескупи материјали из иностранства.
То се тешко надокнађује, па ми као да после продајемо тај материјал, а где
је ту слика, где је уметност?

Све се, по речима Столета Стојковића, окренуло наопако, невредно постаје
вредно, а неуметност - уметност. Тако се дешава да нам се, вероватно због
неког комплекса малих народа, потурају као уметност неке егзибиције које
тамо одакле долазе служе за забаву група људи. Уметношћу се проглашава
некакво ломљење стакла по галеријама, а не оно здраво стваралаштво, које се
везује за традиционални ликовни израз. Оно ће трајати док је света и века,
али то некима не допире до свести.

Стојковић је, како каже, годинама са жаром и ентузијазмом радио мозаике по
црквама, без икакве надокнаде, док су се други бавили преварама и лажима, не
поштујући традицију. А сада је дошао у ситуацију да тешко обезбеђује основна
средства за живот, јер не може да наплати ни слике које су купљене. И поред
свега, Стојковић је, као прави уметник - оптимиста и верује да ће, као у Андрићевој приповеци "Аска и вук", уметност на крају победити.

---

Интервју:
Живојин Ћелић, сликар, Нишлија у Холандији

Разлике међу културама треба поштовати

Нишлија Живојин Ћелић сликар, живи и ради у Холандији. Након 12 година од
недавно је поново у свом родном граду. Разлог његовог повратка је учешће на
овогодишњој Ликовној колонији у Сићеву, али и изложба коју припрема за
наредни месец. Ликовну инспирацију Ћелић црпе са два извора. Један се налази
овде, на овим просторима, други је у малом сеоцету надомак Ротердама, где је
настао циклус "Базичне емоције", који ће бити представљен љубитељима ликовне
уметности у Нишу.

- Изузетно сам задовољан овогодишњим саставом Ликовне колоније. Морам да
признам да сам био веома инспирисан и веома вредан. Радни дан ми је трајао
до наредног јутра. Инспирација ми није недостајала - каже нам Ћелић на
почетку разговора.

Октобра у Тврђави

* Да ли је боравак у Сићеву добра копча са изложбом која Вам предстоји у
Нишу?

- Мислим да је то била једна одлична увертира за то што ме очекује у октобру
у изложбеном Павиљону у Тврђави. Ја се надам да ако ме ентузијазам не
напусти и наредних дана, да ће то што припремим бити заиста једна права
посластица за љубитеље ликовне уметности у Нишу.

* Шта се одабрали за представљање у Нишу?

- То је избор из циклуса "Базичне емоције". Реч је о 16 слика које су
углавном већ откупљене и налазе се у приватном власништву колекционара и
љубитеља ликовне уметности. Радни наслов изложбе је "Маде ин Холанд" због
тога што су све оне настале у Холандији, земљи у којој живим и радим дуже од
једне деценије. То су велики формати рађени потпуно новом, мојом методом у
сликарству.

* У чему се састоји та нова метода, ако није тајна?

- Реч је о структурама које се добијају дебелим наносима боје на платно,
тако да слика када се гледа из различитих углова изгледа увек другачије.
Моје слике се не могу фотографисати, односно и када се фотографија начини
она представља само један од многих ликова слике. Овим сам, чини ми се,
натерао посматрача да буде активан и потражи неку "своју слику" на мом
платну.

Остим тога, изглед слике мења и светло. Рецимо, ујутру доминира један, на
подневној светлости други, а навече неки сасвим трећи колорит. Надам се да
ће се то допасти Нишлијама. Мада, видим да је овде још увек на сцени
фигуративно сликарство, ја то радим потпуно апстрактно. Покушавам да правим
неку врсту "енергетских слика", у ствари, покушавам да језиком боја говорим
о светлости, о енергији и простору.

* Шта је сада Ваша тренутна тематска преокупација?

- Љубав као принцип, не у сексуалном смислу, пристаје уз принцип креације,
док мржња пристаје уз принцип деструкције. Ја сам одузет позитивним
емоцијама, живим у њима и са њима и покушавам да то преселим и на своја
платна. Покушавам да ту љубавност космоса населим и у ономе што радим као
сликар. Знате имате слике од којих се онерасположите, које могу да вас
разболе, ја се трудим да радим слике које ће позитивну енергију, коју носим
у себи и дарујем их сликама, пренесем и на оног ко ће их посматрати.

* Може ли се рећи да је ту реч о једном "терапеутском деловању" сликарства?

- Трудим се да то буде тако. Мада, морам признати, суштина мојих слика се у
томе не исцрпљује, јер ја сам и писац, тако да од момента када више ништа не
могу да саопштим речима, онда почињем да сликам. Значи реч је о примени
чисто ликовног језика од момента када речи постану немоћне.

То је носталгија

* Када је већ реч о позитивној енергији, одакле је Ви црпете?

- Мислим да је најчистији извор те енергије наша вера, та нека тежња ка
смирењу, да кроз молитву прочистиш себе у свој "духовни филтер". Вероватно
да постоје неки други начини, неки то вероватно другачије раде. Мени је
овако лепо, као што ми је леп поглед на Сићево и клисуру, као што је
предиван мирис парадајза убраног у башти...

* Није ли то жал за овдашњим, након толиких година живота у иностранству?

- Апсолутно. То је носталгија. Тек кад одеш онда сазнаш и схватиш и ко си и
шта си и одакле си. Тек онда неке ствари које су ти биле потпуно нормалне,
које се подразумевају, у иностранству добију једну потпуно нову димензију,
једну потпуно нову конотацију и постанеш свестан разлика. Пазите, разлике
између култура су огромне, али то не значи да је једна боља, а друга лошија.
То су разлике које треба испоштовати, али их треба и научити. Рецимо, галама
коју ми правимо причајући, у ствари, говори о нама, о нашем менталитету, о
нашој култури. То цоктање језиком, кроз изговарање појединих речи...

* Не проговара ли сада из Вас песник Ћелић?

- Вероватно да. Али ту се ради о некој врсти дуплекса који ја понекад не
могу да раздвојим, а некад се ту ради о тотално различитим личностима. У
сваком случају мислим да ће све оно што ми се овде дешава резултирати
путпуно новим радовима. Надам, се да ћемо се тек сретати на изложбама овде.

* Да ли је сликар Ћелић запоставио песника Ћелића?

- Не, не никако! Реч је о једној ипак тоталној хармонији, само се ради о
томе да се с годинама постаје селективнији, не пишеш много, трудиш се да
пишеш есенцијално, како не би губио снагу на "уводе и закључке", већ само
једноставно даш. Као кад убереш јабуку са гране, спустиш је у сламу како би
могла да ту остане, а да не иструне.

* Шта је Ћелић добио, а шта је изгубио одласком у иностранство?

- Изгубио је контакт са неким собом који је овде трајао. Добио је много,
најпре море искустава, неке ствари никада не бих могао да урадим и схватим да
нисам отишао. Одлазак ми је омогућио да дођем до једног дела себе кога нисам
познавао. Одлазак ми је омогућио и да боље разумем свој народ, а да не
причам о томе колико сам сазнао о другим народима, другим културама... Реч
је о једном енормном богатству које сада могу да поделим са пријатељима, али
и са људима који гледају моје слике, или читају оно што напишем.

Људи који на овај начин проживе свој живот, стекну једну особину да више
учествују, а да се мање плаше од непознатог.

* Где је српско сликарство данас?

- Једно је несумњиво, ми имамо невероватан број веома талентованих и добрих
сликара. Очекујем да у овом веку, штафетну палицу, када је у питању
уметност, преузму уметници са истока Европе, укључујем наравно ту и Србију.
Из тог превеликог незадовољства, из тих огромних фрустрација, у свим тим
померањима као резултат ће сигурно изникнути нека позитивна сила и енергија
која ће се и те како видети у уметности. Уметност са ових простора ће
обележити наредне деценије. Без обзира што то сада на сликама и платнима
изгледа као неко расуло, као хаос, то је све искрено и доживљено. То није
"препричавање" нечега или сувопарно преношење, то је доживљено. Мислим да ће
та истинитост у емоцији и доживљају победити.

Б.Радосављевић

---

Седамдесет година од рођења Гордане Тодоровић

Самородна песникиња

Управо се навршило седамдесет година од рођења песникиње Гордане Тодоровић и
двадесет пет година од њене смрти. У нас, ретко ко, осим редакције часописа
"Бдење" сетио се да обележи овај значајан јубилеј. Дакле, једино овај
сврљишки часопис у новом, другом броју доноси прегршт песама из књижевне
заоставштине ове песникиње и низ интересантних критичких прилога о њеној
поезији. Један од њих "Лепша од свог лика несличног", потписује Милисав Буца
Мирковић.

Појавила се, пише Мирковић, са блеском девојчета из такозване провинције, из
скамија нишке гимназије и одмах развила своје дугосложне, румене и
раздрагане стихове на страницама "Сведочанства" Александра Вуча. Смелошћу
језичких играрија и опијата, несвесношћу ироније и јувиналне
индивидуалности, пркосним строфама нараштаја који је одлучно скинуо
тимофејске мајице, песникиња је имала срећу и са издавачима "Нолитовог"
рефлекса.

Рођена 1933. године у селу Драјинцу у околини Ниша, Гордана Тодоровић је на
свој двадесети рођендан стала раме уз раме са Јованом Христићем, Велимиром
Лукићем и Иреном Вркљан. Два младића и две девојке, а једна песничка
генерација, објава су слободне и ослобађајуће песничке визије. Горданина
плакета носи наслов "Гимназијски тренутак", али је својим збијеним, одважним
рукописом и више од тренутка и даље од школске поетике. Нешто естрадно,
узбудљиво, орфичко и у исти мах сазрело и презрело, тече из ове песничке
свеске, за коју ће "Видици" писати да је већ доста слогана: родио се песник,
пошто је дошао тренутак да се узвикне: "Родила се песникиња!"

Гордана Тодоровић, подвлачи Мирковић у другом броју "Бдења", је истовремено
ношена својим необичним даром и својом болешћу од малих ногу. Прекинула је
гимназијско школовање у Нишу да би 20 година провела у Београду неизменично
певајући и лечећи се: књижевни и културни живот, препун издања књига,
сајмова, рецитала, награда, интервјуа... Замишљена, са вртложно
небеско-цветним очима, одседела би бучне и немирне године скупштине Удружења
књижевника, а пре своје двадесете године... Наклоњена у почетку етици и
естетици самородне песникиње која још није умела да се кити генерацијским
перјем и која никада неће без куцања ући у редакцију књижевних листова и
часописа, Гордана Тодоровић је доживела још две песничке књиге "Сунце" и
"Поносно класје" у родитељском издању београдског "Нолита", али све што је
постигла догађало се у магнетним пољима прве објаве, прве књиге "Гимназијски
тренутак". После Горданиног "тренутка", наишао је бројни и сојни песнички
талас: Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Бора Радовић, Милован Данојлић,
Шујица, Бећковић, али је њихова обавеза била већа, а мета висока. Прва
бразда Гордане Тодоровић се убрзо слила са Бранковим трубадурима, са
словенским лутарима Симовићевим док девичански метеорит непрестано лебди над
њеном песничком радионицом... и дан данас... после две и по деценије од њене
преране смрти!

Б.М.

---

Нова издања

Калча - чувени комични лажов

* "Тријумф смијеха", Горан Максимовић, "Просвета", Ниш, 2003.

Којим су све средствима наши писци - од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића
- постизали комичан ефекат у класичним делима комичне литературе, које и
дан-данас са задовољством читамо? О томе крајње стручно и темељно, али на
пријемчив начин, говори Горан Максимовић, књижевни критичар и теоретичар
књижевности, професор на Филозофском факултету у Нишу, у књизи под називом
"Тријумф смијеха (комично у српској уметничкој прози од Доситеја Обрадовића
до Петра Кочића)".

Књига коју је објавила нишка "Просвета", у својој библиотеци "Огледи,
студије, есеји", представља заправо скраћену верзију Максимовићеве докторске
дисертације "Типови смијеха у српској уметничкој прози 19. вијека". Кроз три
поглавља књиге, читаоци се могу упознати са основним сегментима комичног у
српској прози по Максимовићевом виђењу: "Комично као елеменат наративне
структуре", "Комични жанрови" и "Комичне технике и поступци".

На различите начине и у разним врстама прозе комику су као врло функционални
елемент нарације користили многи српски писци, а Горан Максимовић то
илуструје примерима из дела - између осталих - Доситеја Обрадовића, Милована
Видаковића, Вука Караџића, Матеје Ненадовића, Саве Текелије, Јакова
Игњатовића, затим Нушића, Матавуља, Глишића, Лазаревића. Када су у питању
комични жанрови, наши писци су стварали у формама пародично-сатиричне приче,
хумористичког романа, хумористичке приче, сатиричног романа, сатиричне
приче, а комичне технике се остварују кроз језичка средства, комичне
ситуације и комичне јунаке.

У одељку посвећеном хумористичком роману, рецимо, појединачно су обрађени
романи - класични примери ове врсте литературе, писаца попут Стерије,
Сремца, Матавуља.

Легендарни Калча, лик из Сремчеве "Ивкове славе", нарочито је интересантан
за читаоце са овог подручја, а Максимовић му посвећује пажњу, тврдећи да је
у његовој карактеризацији "карикатурално доведено до крајњих и умјетнички
најуспешнијих граница, а реализовано је у техници комичних лажи, које су
предочене кроз Калчина ловачка причања..." "За краљско здравље ћу погинем;
ама Чапу самог да пуштам без мен - не бива!... Такој, молим те, да се
поздравиш без мен. Зашто без мен неће Чапа да руча, а ни да пије!" Овако, уз
препознатљиву глорификацију чувеног пса Чапе, Калча одговара прерушеном
српском краљу, а то је само једна од анегдота везаних за овај лик.

Утврђивањем односа уметничке структуре и феномена комичног и дефинисањем
типова смеха, Максимовић је хтео да укаже, како сам каже (а у томе је
свакако успео), на значај утицаја који су различити комични поступци имали
на конституисање оригиналне уметничке прозе у Срба од краја 18. до почетка нашег столећа.

Марија Филиповић Лазић

---

Поводи
Зашто је Стеван Сремац остао нежења

Пишчево срце је желело једну Јелену

У новом (трећем) броју нишког часописа "Слава" срећемо, поред осталог, и
веома интересантан текст Гојка Антића насловљен "Сремац остао нежења због -
Пироћанке". Како је познато Стеван Сремац је до краја свог живота остао
окорели нежења. Међутим, тврди аутор текста, није био женомрзац. Милорад
Павловић - Крпа, његов пријатељ из младости записао је"... У млађим годинама
било је особа којима је поклањао нарочиту пажњу и према којима је гајио
велике симпатије..." Ваљда је Павловић, говорећи о "млађим годинама"
српског приповедача, имао на уму "љубавне заносе", изгарања, "младићке
проводе на славама и поселима за време његовог двогодишњег боравка у
Пироту".

Јер, пише у "Слави" Антић, оно што је данас знано у вези са Сремчевим
боравком у Пироту је да је у овој вароши озбиљно размишљао да се ожени.

Пишчево срце је желело једну Јелену. По свој прилици та лепа Јелена и
Сремац су се срели, упознали, интимније зближили у дому чувеног пиротског
првака и чарбаyије Аранђела Стојановића - Трнског, у који је она често
навраћала, дружећи се са Јевгенијом. Аранђеловом ћерком. Упознао је на слави
св. Архангела Михаила. Гледајући у "девојче" Јелену. која је, како сведочи
Фотије Станојевић - Трнски, била лепша од најлепше, Сремац је пажљиво слушао
њено "убаво" певање. Тада, на слави, између двоје младих Јелене Пенчићеве и
Стевана Сремца - родила се озбиљна, обострана љубав. Највероватније да би
између њих касније дошло и до брака да се Сремац није дебело замерио
Јеленином оцу, Пантелију Панчићу. Наиме, Сремац је по политичком опредељењу,
као што се зна, припадао Либералној странци. Пироћанци су знали да је њихов
даскал Стева" ватрени опозиционар и задрти конзервативац". Због тога није
био по вољи тамошњим управним општинским и окружним властима
напредњака.

У међувремену, док се Сремац озбиљно заљубио у лепу Јелену, њу је у исто
време просио и њен доцнији муж Јосиф Костић - Чапа, економ Пиротске
болнице, такође, привржени и одани члан напредњака. Отац се дуго премишљао
коме да да лепу кћерку. По свему судећи Сремац је био "ближи девојци", јер
је и он, у односу на Јосифа Костића - Чапу, био "више по вољи њој".

Међутим, један анонимни политички чланак објављен у "Српској застави"
пресудно је одредио нежељену судбину двоје младих - Јелене и Сремца. По
прилици, тај политички памфлет писан је од стране "нашег даскал Стеве".
Текстописац је у поменутом чланку, карикирајући извргнуо руглу управне
месне власти, нарочито нагласивши: "да у Пироту жаре и пале три Панте,
међу којима се један сасвим разликује од друге двојице само по томе што се
потписује као - Пантелија".

Поменути текст растурио је везу између Јелене и заљубљеног писца и
допринео, на крају ове симпатичне љубавне "баладе", да цела "лав стори"
буде разрешена у корист другог Јелениног просиоца-господина економа -
Јосифа Костића - Чапе!

Б.М.

---

Бранислав Петковић, дуборезац из Ниша припрема поклон за Свету гору

Владичарску столицу правим за Хиландар

* Прва столица, у барокном стилу, недавно предата Цркви светог Николе у Нишу

* За салонску гарнитуру "Луј XIII" заинтересовано Извршно веће Војводине

Наш суграђанин Бранислав Петковић се већ десет година бави израдом стилског
намештаја и дуборезом за који добри познаваоци тврде да је више од
уметности. Уосталом, за дуборез је добио светско признање "Нови миленијум"
које Светски трговински форум из Мадрида додељује сваке године најбољима у
тридесет различитих области.

Бранислав је до 1992. године био запослен у Нитексу и после двадесет година
радног стажа проведеног на пословима професионалног возача каже да сада ради
посао који не би мењао ни за какве паре на свету.

- Остварио се мој младалачки сан. Дуборез је врста уметности а ја сам некада
желео да упишем уметничку школу - прича Петковић и објашњава да су родитељи
инсистирали да заврши неки занат, да што пре "има парче хлеба у рукама". -
Тако је и било. Постао сам шофер, а жеља да будем уметник није ме напуштала.
А онда ми се то и остварило пре десет година од када у својој уметничкој
радионици радим углавном уникатни намештај.

- Прво што сам набавио је била литература. Мора да се зна шта је шта, који
стил је у питању и која су основна обележја тог стила - наводи Бранислав и
објашњава да му је узор Француска која има најбољу школу дубореза.

У радионици Бранислава Петковића стварају се уникатне салонске гарнитуре,
комоде, витрине,... Ових дана се припрема да почне да ради копију лежаја
Марије Антоанете. Набавио је фотографију, урадио скице и каже да је то нешто
најсавршеније на свету. - Нисам чуо да је неко до сада урадио тако нешто.
Иначе, тај лежај се чува у париском Лувру - прича Петковић.

- Поносан сам на владичарску столицу коју сам недавно поклонио Цркви светог
Николе у Нишу. Столица је урађена у барокном стилу. Радио сам је два месеца
и веома сам задовољан како изгледа. Намеравам да посетим Свету гору и
манастир Хиландар па већ приводим крају израду још једне столице коју
намеравам да им понесем на поклон. Не приличи да идем празних руку - каже
Бранислав.

На питање да ли има купаца за његов намештај који, вероватно, има "добру"
цену јер је искључиво ручни рад, он одговара: - "Понеко и купи витрину,
сточић, комодицу... Намештај је квалитетан и то кошта. Сточић је, рецимо,
између 400 и 500 евра, витрина око 1500 евра а барокна седећа гарнитура око
30.000 евра. Из Извршног већа Војводине су били заинтересовани за салонску
гарнитуру "Луј ЏИИИ" да ли ће се та идеја реализовати видећемо. Уосталом, ја
размишљам овако: праве вредности опстају и кад - тад то што радим наћи ће
право место и купца. Зарада ми није најважнија јер радим из задовољства -
наглашава Бранислав Петковић.

Љ.Г.

---

Пенелопе Крус, једна од најлепших Шпањолки, у новој улози заводнице из 18. века

Осмех који је отопио Холивуд

Пре доласка у Холивуд Пенелопе Крус (29) направила је велику каријеру у
родној Шпанији. Са седамнаест година играла је у филму "Шунка, шунка" који
је прославио, потом су уследиле улоге у филмовима Педра Алмодовара ("Све о
мојој мајци", "Живо месо" и "Жена на врху") да би данас постала једна од
најтраженијих (подразумева се и најплаћенијих) глумица. У Београду ових дана
премијеру има њен најновији филм "Фанфан Лала", који је отворио овогодишњи
фестивал у Кану. Филм је римејк истоименог хита из 1952. измишљеног и веома
популарног хероја 18. века глуми Винсент Перес, а госпођица Крус себе је
пронашла у улози Аделине.

Тајна уверљивих трансформација Пенелопе Крус лежи вероватно у њеном лицу, на
којем се истичу крупне смеђе очи и пуне, сензуалне усне. Ова фатална
комбинација направила је од даровите шпанске глумице једну од најтраженијих
холивудских звезда. Своје место у Холивуду учврстила је, свакако, и везом са
Томом Крузом, која је почела на снимању филма "Ванила Скај" 2001. године.
Усред снимања Круз је затражио развод од Никол Кидман, мада он и даље тврди
да је са Пенелопе у то време био само у колегијалним односима. Свеједно,
главно питање је колико ће дуго холивудски дечко златног осмеха моћи да уз
себе задржи страствену Шпањолку, јер од њеног доласка у Холивуд медији не
престају да шпекулишу о њеном приватном животу, повезујући је са готово свим
филмским партнерима. Пенелопе је трачеве уредно демантовала: "Не расправљам
о свом приватном животу", понављала је гомилу пута у својим интервјуима.

Везу о којој бруји цео свет лепа Шпањолка кратко коментарише:

- Заљубиш се кад се заљубиш, то се не може објаснити. Код Тома ценим
искреност и поштење. Мој мушкарац мора бити добар и према другима, као што
је према мени.

Због њених очију и великих уста постала је заштитни знак Ралфа Лорена, који
ју је узео за своју рекламну кампању.

- Она је најлепше људско биће које сам икада видео - каже Лорен. Сличног
мишљења је и рдитељ Камерон Кроу.

- Та жена може запалити било коју покретну и непокретну ствар!

Она, међутим, о себи каже:

- Ја сам сасвим обична девојка, оно што други виде резултат је велике моћи
трансформације коју поседујем и на коју сам поносна.

Њени обожаваоци, међутим, не мисле тако. У Шпанији, где је Пенелопе годинама
највећа звезда, незасити папараци прате сваки њен корак. Једном је настала
права пометња када је потписала петицију против одржавања трке бикова и
кориде у Памплони, дајући подршку Друштву за заштиту животиња. Шпански
новинари су дигли узбуну, не због њеног става према борбама у кориди, него
због тога што је писмо било написано на - енглеском.

Мада јој је дом сада на Беверли Хилсу, Пенелопе тврди да је остала блиска са
породицом и пријатељима у Шпанији. Између филмских пројеката Пенелопе налази
времена да се бави добротворним радом. Цео хонорар од свог првог филма на
енглеском језику поклонила је дечјем дому Мајке Терезе у Калкути, где је
касније провела недељу дана радећи као волонтер. Често обилази и ради у
фондацији "Сабера" у Мадриду задуженом за бригу о девојкама без дома.

- Имала сам ту срећу да упознам Мајку Терезу. Одмах ме је запослила. У
тренутку сам се осетила привилегованом јер сам могла да видим ту децу и да
им помогнем. Због посла којим се бавим често ме позивају да учествујем у
разним хуманитарним акцијама. И ако то значи да од вашег доласка зависи да
ли ће бар једној особи да се изгради кућа, онда је то важно и морате да се
одазовете - поручује Пенелопе.

И мада, за холивудске прилике, има срећну и дугу везу још не размишља о браку и деци.

А.П.

---

Положај књиге и издаваштва: Тихомир Нешић, уредник нишке "Просвете"

За књигу никад горе

У последње време доста се говори (и пише) о незавидном положају књиге и
издаваштва у укупној расподели средстава која су републичким буyетом
предвиђена за културу. Недавно је актуализован откуп књига, на начин који би
требало да иде на руку управо издавачима, али изгледа да он поново постаје
неизвестан - издавачи и писци нису претходно ни обавештени да се пролећни
откуп укида, па остаје само јесењи, а није прецизиран ни модел по којем ће
се откуп обавити. Такође, још нема информација да је расписан конкурс за
суфинансирање часописа из области културе и уметности у 2003. години. Често
се може чути и став да је филмско и позоришно стваралаштво привилеговано у
погледу суфинансирања од стране Министарства културе и медија Србије, а како
каже наш народ - где има дима, има и ватре. Мишљења (и искуства) људи из
осталих културних институција у Нишу чућемо неком другом приликом. Овога
пута покушаћемо да кроз разговор са најзначајнијим нишким издавачима
проверимо тезу о маћехинском односу Министарства према књизи и то колико је
књига заиста угрожена.

Тихомир Нешић, главни и одговорни уредник "Просвете" - Ниш, који је дуго већ
у издаваштву, из свог угла говори о књизи данас, са видним незадовољством.

- Положај књиге је сада заиста незавидан, а ако смо и раније говорили да не
може бити горе, сада смо се уверили да може и од горег - горе. Није,
међутим, уопште тешко пронаћи објашњење и узроке за такво стање.

Како да се издавачима исплати

Питање откупа и његовог значаја за издаваче, Нешић коментарише следећим
чињеницама и статистичким подацима:

- Треба рећи да у Србији има око 200 библиотека. Просечни тиражи су сада
(због смањеног тржишта) не више од 500 примерака. Ако би се за сваку
библиотеку откупила по једна књига, за толико би се аутоматски повећао
тираж. Издавачи би покривали значајан део трошкова и могли да појефтине
књигу. Такође, рачуна се да је просечни век књиге 3 године, а ако издавач
уложи, рецимо, 100.000 динара и ако то треба да врати за 3 године, тада ће
моћи да објави следећу књигу.

Нови модел откупа (у којем библиотеке откупљују наслове од издавача), према
Нешићевим речима, вишеструки је допринос култури, јер ту користи имају и
издавачи и библиотеке и читаоци. И уопште, Библиотека града Београда, која
држи 17 библиотека, један је од најквалитетнијих откупљивача који увек
одабере и праве наслове, а управо то може послужити као модел Министарству.

- Издавачима је несхватљиво да Министарство има пара да финансира 6-7
филмова, па и манифестације које трају неколико дана, а откуп књига
(п)остаје неизвестан. Добро је питање колико наш човек са просечном платом,
може да купи књига годишње, ако је просечна цена добре књиге 300 динара.
Отуда и произилази положај књиге такав-какав је. Мислим да се књига у Србији
никада није мање куповала него сада, па чак ни у време галопирајуће
инфлације (тада су, ваљда, људи куповали да им се новац не би обезвредио).

Писци на ниским гранама

Звог свега тога, каже Тихомир Нешић, најугроженији су тренутно аутори -
писци.

- Ни сликари, ни композитори класичне музике, вероватно, нису у много бољем
положају, али писац је сведен на најниже гране. Издавачи нису у прилици да
им надокнаде огроман рад и време (добра књига се пише просечно 2-3 године),
па хонораре добијају само врхунски писци. Аутори су углавном везани за
продају, а ту сигурно нису на добитку - истиче Нешић.

Коментаришући укидање пореза на књигу, уредник "Просвете" - Ниш каже да је
то умањење на једној, праћено увођењем плаћања на другој страни - пензионог
осигурања за хонораре, без обзира на то ко су аутори. У ствари, није још
изведена рачуница да ли је то добитак или још један губитак за издаваче.

М. Филиповић-Лазић

---

Синоћ у Сићеву

Почела 39. ликовна Колонија

* Колонију отворила потпредседник скупштине града Мирјана Барбуловић

* Учествују уметници из Ирске, Данске, Јапана, Холандије, републике српске и СЦГ

Синоћ је у Сићеву, надомак Ниша у крају надалек познате лепоте који скоро
један век инспирише уметнике који овде бораве, отворена још једна, 39.
ликовна Колонија. Овога пута окупило се 13 сликар аиз земље и иностранства,
а почетак њиховог дружења и стварања у овом абијенту, у присуству
многобројних гостију, свечано је означила, отворивши Колонију, потпредседник
Скупштине града Ниша Мирјана Барбуловић.

Она је пожелела учесницима Колоније пријатне и инспиративне дане у Сићеву,
захваливши им се унапред на уметничким делима које ће поклонити Нишу.

За ову прилику пригодан програм припремиле су чланице Кола српских сестара,
које обележава 100-годишњицу постојања и чији је један од оснивача Надежда
Петровић. Оне су евоцирале сећања на велику српску сликарку.

Овогодишњи учесници Колоније у Сићеву - гости из иностранства, долазе из
Ирске - Мејрин Грант, Данске - Ерик Шмит, Јапана - Кенџи Нагаи, Холандије -
Живојин Ћелић, наш суграђанин који већ годинама живи и ради у овој земљи,
као и из Републике Српске - Савка Крчмар. Ту су, наравно, и домаћи сликари -
уз већ најављене Бранка Миљуша, Слободана Кнежевића, Тијане Фишић, Зорана
Гребенаревића, Јелене Поповић, Драгана Перића, и Небојша Милчев из
Куршумлије и Нишлија Ненад Живадиновић. Програмом рада Колоније предвиђено
је да уметници током боравка у Сићеву, не само стварају, већ и да реализују
контакте са посленицима у култури и јавном животу Ниша, али и да, по
устаљеном обичају, обиђу културно-историјске споменике града.

Прва уметничка колонија у Сићеву одржана је, да подсетимо, по идеји и
замисли Надежде Петровић, дакле 1905. године, када је овде боравила група
младих уметника из Србије, Словеније и Хрватске. После дуже паузе, Колонија
се од 1964. године одржава редовно, и лепа традиција се одржала до данас.

И ове године, за организацију Колоније побринула се Галерија савремене
ликовне уметности у Нишу, а уметници ће у Сићеву боравити до 10. септембра.

М.Ф.Л.

---

Додељене награде 38. Фестивала глумачких остварења

Завршен је фестивал - живео биоскоп!

Завршен је тридесет и осми Фестивал глумачких остварења српско-црногорског
филма. Још једна смотра која ће стручно, верујемо, тек бити анализирана, али
оно што је у овом трену најбитније лежи у старој чињеници да су и овогодишња
фестивалска догађања прошла у знаку стрпљиве нишке публике. Стрпљиве и
гледалачки марљиве, јер је за шест дана колико су трајала догађања на
(технички) полурасходованој нишкој Летњој позорници, гледали све и свашта,
најмање - целовита остварења новије (српске) кинематографске продукције по
којима се памти фестивал и ауторска прегнућа, али и цела приказивачка,
кино-сезона. За праве филмофиле, који не пате од куртоазног "тоалетног"
комплекса више фестивалске вредности, права гледалачка сезона тек долази,
али под једним ("нишким") условом да фестивал који вишак динара уложи и на
реконструкцију неке нишке биоскопске дворане...

Дакле, то би била једна од гледалачких опаски, друга би требало да буде
усмерена ка коментарисању одлука званичног жирија. Наравно, први "поговор"
могао би да буде (критички) усмерен на конто креативне компетентности
састава овогодишњег жирија (Д. Жегарац, Н. Глоговац и В. Ћетковић) да
меродавно, стручно одлучује о годишњим креацијама својих колега. Наравно,
стручне анализе одлуке о фестивалским наградама, тек ће уследити. Једна од
теза која иде на рачун жирија огледа се у чињеници да је и ове године било
мало награда, а велики број квалитетних креација. Међутим, и овог пута,
многи глумци који су доминирали у појединим филмовима (С. Тодоровић, Б.
Катић, Д. Николић, З. Радаковић, З. Соколовић, Б. Стјепановић, М. Сабљић...
и многи други) остали су без (заслужене) награде. С друге стране, једна од
добитница не баш "малог" фестивалског признања Тања Бошковић добила га је за
танушну ролу у још танушном филму "Волим те највише на свету", префорсиран
је и Јосиф Татић...

Речју, биће још повода и да се анализира укупни стваралачки учинак
овогодишње манифестације, а и доста проблематичне одлуке званичног жирија.
Сада је једно сигурно, за садашње и будуће систематичаре 38. фестивал
глумачких остварења остаће упамћен по следећим наградама. Гран при фестивала
"Наиса", симбол награде за најбоље глумачко остварење на Фестивалу (састоји
се од статуете која представља уметничку визију речне виле, рад аутора,
Мирољуба Костића), добио је Бора Тодоровић за улогу остварену у филму
"Професионалац". Како стоји у званичном образложењу жирија, награду за
најбољу мушку улогу, "Цар Константин", добио је Марко Николић ("Кордон"),
док је награду за најбољу женску улогу, "Царица Теодора", добила Милица
Зарић, дебитанткиња у остварењу "Скоро сасвим обична прича" Милоша
Петричића.

Повеље за изузетне женске и мушке улоге припали су Тањи Бошковић ("Волим те
највише на свету") и Драгану Петровићу ("Кордон"), мада је Петровић могао да
добије и неко значајније ("мушко") одличје, јер је давно играо и у филму
"Волим те највише на свету", али у кратком играном остварењу "Маргина".
Награду за најбољу женску епизодну улогу добила је Наташа Нинковић
("Професионалац"), а награду за најбољу мушку епизоду Јосиф Татић
("Лавиринт"). И најбољи дебитант на фестивалу је, по одлуци жирија, Стефан
Капиyић за улогу у филму "Скоро сасвим обична прича".

Б. Милтојевић